Тог 25. октобра, пре 105 годинa, после трогодишњег прогонства, српски опанак је поново закорачио у Поморавље. У јеку огорчених борби у Параћину током 24. и 25. октобра, увидевши своју немоћ, непријатељ је почео да се повлачи ка северу, напуштајући Ћуприју и долину реке Мораве. Панични бег главнине окупаторске војске пред славом овенчаном српском армијом, праћен је уништавањем главних обележја града на Морави. Тако су крвници минирали железнички мост између Ћуприје и Јовца а готово у исто време запалили и дрвени мост у самој вароши – подсетио је присутне историчар Стефан Стаменковић, директор Установе културе.

У раним јутарњим часовима 25. октобра 1918. године, на јужном крају вароши појавила се претходница Моравске дивизије Прве српске армије. Њом је командовао помоћни потпуковник Пешић који је на располагању имао један батаљон и једну пољску батерију са свега четири топа. Једини отпор непријатељска војска је пружила на јужном ободу вароши, код Пољопривредне школе (данашње Техничке школе) и Фабрике шећера. После савладавања непријатеља, претходница потпуковника Пешића ушла је у Ћуприју у подне и за мање од сат времена изашла на северну страну, до Мораве, чиме је Ћуприја коначно, после скоро три године, дочекала слободу – закључио је Стефан Стаменковић

На споменик жртвама ослободилачких ратова од 1912. до 1918. венце су положили представници локалне самоуправе, Војске Србије и чланови борачиких организација. Опело је сужило свештенство цркве светог Ђорђа.