Душан Матић рођен је 31. августа 1898. године у Ћуприји. Детињство и најранију младост проводи у родном граду све до Првог светског рата. 1915. ће као младић од свега 17 година преживети повлачење српске војске и народа преко Албаније, након чега одлази у Француску. Као и многа деца и омладина из окупиране Србије школовање је 1916. наставио у Греноблу и Ници, где као сарадник “Радничких новина” почиње са писањем, након чега уписује филоозофски факултет у Паризу. Звање филозофа ће ипак добити у Београду, где је дипломирао 1922. године, а потом се укључио у рад авангардних ревија “Зенит” и “Путеви”.

У периоду од 1924. до 1937. био је ангажован као професор филозофије у гимназији у Београду, али паралелно одржава контакте у Француској. Тако 1925. упознаје француског песника и критичара Андреа Бретона, творца и главног теоретичара европског надреализма, који је у Матићу и пробудио страст према овом књижевном и уметничком правцу, а који ће га, испоставиће се, много година касније и дефинисати. Посао сарадника у часопису “Сведочанства”  представљаће увод у први озбиљнији Матићев рад, потписивање Манифеста надреализма, те покретање и уређивање алманаха “L’impossible” (“Немогуће”) 1930. и објављивање фото-колажа “Мутан лов у бистрој води”.

1931. са Александром Вучом и Ђорђем Костићем објављује књигу “Положај надреализма у друштвеном процесу”, и у свој опус почиње да укључује ликовне радове попут колажа “Ја сам ниже но песак ове ноћи”. Због поеме објављене у часопису “Надреализам у служби револуције” и свог писања генерално, у два наврата бива политички хапшен и без суђења принудно пензионисан 1937. године, а за време Другог светског рата 1941. неко време ће провести у логору на Бањици.

Најпознатија дела и слава Матићу ће доћи тек у зрелим годинама. 1952. у 54. години живота објављује прву самосталну књигу, збирку есеја “Један вид француске књижевности” , након чега ће уследити антологијска збирка “Багдала” 1954, “Буђење материје” 1959, “Лажа и паралажа” 1962. године. 1965. Матић је постао дописни члан Српске академије наука и уметности, а 1970. бива именован за редовног члана. Од 1966. и објављивања зборника његових ранијих радова, те дела “Књига ритуала” годину дана касније, уследила је деценијска пауза у стварању.

1977. можда је и најплоднија година у његовом стварању, као тренутак у коме излази књига сећања “Прошлост дуго траје”, велики број филозофских расправа, есеја, критика и сценарија за радио емисије. Умро је у Београду 12. септембра 1980. у згради у Улици Војводе Добрњца бр. 26,која је била његов дом пуних 26 година. Од 1982. у његову част установљена је манифестација “Матићеви дани” која се одржава у Ћуприји, месту у ком је поникао овај великан српске и европске поезије.