Осмогодишња Хана Милутиновић из Ћуприје једина је девојчица у граду на Морави која свира бубњеве. На први поглед, нежна и крхка, ова девојчица ће вам већ након првих неколико одсвираних тактова на добошу, показати да са њом нема шале, и да итекако уме да непогрешиво “удара ритам”.

Бескрајно шармантна и речита, Хана Милутиновић са добраном дозом самоуверености и озбиљним плановима за будућност, прича о томе зашто се у мору инструмената, за које се обично девојчице опредељују, одлучила управо за бубњеве.
“ Када је моја сестра од тетке почела да свира клавир, пожелела сам да се и ја бавим музиком и свирам неки инструмент. Мој тата је свирао гитару и увек се код нас кући слушао рок и џез, па су ме можда због доброг ритма, привукли бубњеви. Мислим да је мојим другарицама у почетку било мало чудно то што желим да свирам бубњеве, али мени то није сметало, започиње своју причу Хана, и додаје да се због свог избора никада није покајала.

Њену склоност ка овом инструменту, њени родитељи препознали су као жељу да се њихова јединица, опроба у нечем новом, у нади да ће се можда, по татиној жељи, ипак временом определити за гитару. Међутим, њена склоност ка удараљкама, просто није могла остати не запажена, па је тако, за кратко време, дрвене оловке којима је ударала свуда по кући, заменила палицама. Подучени искуством са оловкама и неизвесном издржљивошћу намештаја, који је у старту послужио наместо добоша, у дом Милутиновића, за кратко време, уселио се комплет професионалних дечјих бубњева, на којима Хана тренутно свира.
“ У почетку ми је највише помагао тата, јер смо заједно на интернету тражили онлајн лекције за бубњаре почетнике и вежбали. Он на гитари, ја на бубњевима. Требало ми је мало времена да савладам координацију и ускладим ритам, али сада је све много лакше, каже Хана.

Хана је ученица ОШ “Ђура Јакшић” у Ћуприји и ускоро завршава први разред основне музичке школе “Миленко Живковић” из Параћина на одсеку перкусија, у класи професора Ђорђа Стоиљковића. Планом и програмом, Хана у музичкој школи још увек учи основе добоша и тимпана, као и етиде за ксилофон. У паузи, у својој соби, “скида” тактове ванвременских хитова легендарних рок бендова, и права је атракција где год да наступа. Њен неосопоран таленат, посвећеност, истрајност и јаку жељу за свирањем, препознао је и њен професор, па је тако за кратко време Хана почела да вежба по програму за старије разреде, а само неколико месеци по упису у Музичку школу, ова талентована ћупричанка имала је свој први наступ са групом “Ритам машина”, где је на маримби, без грешке одсвирала нумеру из филма Пирати са Кариба.

“ Поред тате, са којим најчешће вежбам, највећа подршка ми је моја мама. Пошто често вежбам код куће, морам да кажем да се нико из комшилука није жалио на моје “лупање”, и да ми нико до сада није рекао “Шта лупаш више”. Још увек није,кроз осмех говори Хана.

А како се добар глас далеко чује, или у Ханином случају “добар ритам”, за ову талентовану девојчицу заинтересовала се и наставница хармонике ОМШ “Душан Сковран” из Ћуприје, Соња Станковић, и малу бубњарку укључила у мешовити оркестар школе. О референцама и успесима чланова овог оркестра, што појединачним што колективним, можемо писати читаве реферате, а ако бисмо их описали једном реченицом, онда би то свакако био скуп сродних душа, које на сцени свирају као једна.
Непогрешива у процени, диригентица оркестра Соња Станковић, већ после првог сусрета са Ханом знала је да ће место бубњара у оркестру, бити попуњено на дуже време и да је ова бескрајно талентована девојчица будућа звезда и да како је сама написала: “ У њој чучи нешто што јој је сам Бог дао.”

Њена озбиљност док рукама држи палице и музицира у беспрекорном ритму, као подршка далеко старијим и искуснијим другарима у оркестру је фасцинантна. За само неколико месеци, они су скупа успели нешто што се многима, који их мање познају чинилo немогућим. Освојили су прво место у категорији мешовитих оркестара на 46. Међународном такмичењу хармоникаша у Пули и у Ћуприју се вратили са победничким пехаром.
Каже да јој не смета што су бубњари увек у позадини, јер су они незаменљива карика у сваком оркестру. Бескрајно је срећна што је оправдала поверење свих чланова оркестра, и што се њен ритам, готово савршено поклопио са њиховим.

Кад порасте, каже биће бубњарка, и професор, јер жели да своје знање, оно исто које сада њени наставници преносе на њу и остале ученике, подели са другима.

Добро запамтите њено име. Можда је за коју годину видите у неком великом оркестру, на неком великом стејџу, за великим комплетом професионалних бубњева. Препознаћете је по осмеху девојчице, која је са само осам година, опасно “прашила” на бубњевима.