У питању је садржајно дело које прати породицу велике сликарке, Петровиће са очеве и Зориће са мајкине стране. Ауторка Драгана Божовић, историчарка уметности и кустос у Уметничкој галерији “Надежда Петровић” у Чачку, задала је себи циљ: Истраживала је Петровиће и Зориће од 1814. када је рођен Надеждин деда Максим Јовановић (касније Петровић), све до 1900. када је сликарка на прагу зрелости.

Пред читаоцима је мала историја о три генерације Петровића и Зорића, а посредно, ово је прича о једној српској породици 19. века која иде укорак са друштвеним прогресом и са новом енергијом хрли у 20. век – рекла је Драгана Божовић.

Монографија представља стручну литературу која обухвата област историје са акцентом на развој друштва, свакодневни живот, културу и ликовну уметност. Била ми је намера да документ оплеменим атмосфером времена које описујем. Уз професионални напредак чланова породица Петровић и Зорић, трудила сам се да акцентујем њихов приватни живот и све повежем са друштвеним околностима – рекла је ауторка, наглашавајући да су то корени Надеждиног пионирског духа, ратоборности, смелости и одважности, друштвене ангажованости и активизма, сликарског талента и потребе за уметничким иновацијама.

За живота оспоравана, после смрти слављена. Надежда Петровић била је сликарка, али и болничарка. Школовала се у иностранству, у сликарству пратила модерне светске трендове. Домовини је на фронту као болничарка, дала оно најдрагоценије, свој живот. Њен живот и уметнички рад представљају важан део српске историје.

Заразила се тифусом 1913. године, те се од болести опорављала у Италији у тренутку када је почео Први светски рат. После победе српске војске у Церској и Колубарској битци 1915. године Надежда је могла да бира, да ли да иде на конференцију у Рим или да настави са радом у болници у Београду или Нишу. Породица је моли да се не враћа на ратиште. Она ипак одлучује да се врати у болницу у Ваљеву у коме је у том тренутку владала најжешћа епидемија тифуса. Крајем марта 1915. године и сама је оболела. Умрла је од тифуса после седам дана боловања, 3. априла 1915. године.