Југословенска атлетика имала је кроз своју историју светских јуниорских, европских, наравно и балканских, али само једног сениорског светског рекордера. Тај успех остварила је легендарна Вера Николић, први велики бисер ћупријске тркачке школе и ученица чувеног атлетског тренера, иначе професора географије Александра Петровића.

20. јула 1968. године на лондонском „Кристал паласу“ одржавало се отворено првенство Велике Британије у атлетици, које је окупило светску атлетску елиту. За домаћине је посебно интересантна била трка на 800 метара у конкуренцији дама и наступ њихове љубимице британке Лилијан Борд, али испоставиће се да ће историју на тој трци писати једна друга девојка. Већ од старта трке Вера Николић је изашла на чело, знајући да у евентуалној спорој трци и изједначеном финишу нема превелике шансе, Вера Николић – Светски рекордјер је Бордова била одлична финишерка. Први круг је група са Вером на челу прошла компактно и за мало више од 60 секунди, што није било довољно брзо и чинило се тад да ће се ући у изједначен финиш. Ипак, Вера тад убрзава и почиње да се одваја од групе, већ на 600 метара стиче малу предност у односу на конкуренткиње и једино је питање било да ли ће издржати у таквом темпу до краја. Страховања да је можда префорсирала, Вера је распршила баш у тим тренуцима, када је убацила у још вишу брзину и већ тад је било извесно да ће забележити победу. “Летела” је Вера стазом и гледаоци у Лондону који су до тада навијали за своју миљеницу Лилијан Борд, сада су схватили да можда присуствују историји и обарању аветског рекорда на 800 метара. Када је Вера прошла кроз циљ, стадион је експлодирао од одушевљења. Сви су знали да је обарање светског рекорда близу, али чекала се званична потврда. Тренуци ишчекивања и коначна потврда – спикер на стадиону објавио је да је Вера Николић поставила нови светски рекорд на 800 метара у времену два минута и пет десетинки! Дотадашњи рекорд држала је аустралијанка Џуди Полок са два минута и једном секундом.

После саопштавања резултата, Вера је легла на траву лондонског стадиона, не кријући срећу због остварења сна. Лондонска штампа није крила одушевљење атлетским “чудом од детета” из Ћуприје. “Дејли Телеграф” је распевано закључио: “Победник је била југословенска девојка очију боје лешника. Вера Николић, која је већ европска првакиња, а сада држи и светски рекорд. Николићева је показала како је све то лако, плешући у одушевљењу на стази два минута после своје епске трке.”

Рекорд Вере Николић је трајао 1084 дана, а оборила га је Немица Хилдегард Фалк у Штутгарту 1971. године. Подсетите се трке која ће се вечно памтити и тог 20. јула 1968. године, када је Вера Николић, ћупријско чудо од детета, са непуних 20 година задивила читав атлетски свет.Српска атлети­а имлла­а је кроз сво­ју исто­ри­ју свет­ских ју­ни­ор­ских, европ­ских, на­рав­но и бал­кан­ских, али са­мо јед­ног се­ни­ор­ског свет­ског ре­кор­де­ра. Пр­ви ве­ли­ки би­сер ћу­приј­ске тр­кач­ке шко­ле Ве­ра Ни­ко­лић је 1084 да­на, од 1967.  до 1970.  др­жа­ла свет­ски ре­корд на 800 ме­та­ра.

Ула­зак у атлет­ске во­де, као и код свих ве­ли­ких тр­ка­ча из Ћу­при­је, био је уоби­ча­јен. На школ­ском кро­су ју је за­па­зио про­фе­сор ге­о­гра­фи­је Алек­сан­дар Пе­тро­вић и до­вео је у клуб, у Мо­ра­ву.

Има­ла је та­да 13, а са 18 го­ди­на, по­сле бр­зог успо­на, на­шла се пред пр­вим баш ве­ли­ким иза­зо­вом. У Бу­дим­пе­шти је 1966. го­ди­не одр­жа­но Европ­ско пр­вен­ство. Тог ле­та је др­жав­ни ре­корд на 800 ме­та­ра по­пра­ви­ла на 2:03,4. Био је то дру­ги ре­зул­тат се­зо­не у Евро­пи, тре­ћи у све­ту.

– У Бу­дим­пе­шту сам оти­шла као прак­тич­но још де­те, не­ис­ку­сна, не схва­та­ју­ћи ка­кви ме иза­зо­ви оче­ку­ју. Ни­сам се осе­ћа­ла као фа­во­рит, ни­ко ме ни­је ти­ме оп­те­ре­ћи­вао. Ка­да сам про­шла ква­ли­фи­ка­ци­је и ушла у фи­на­ле сма­тра­ла сам да сам свој циљ ис­пу­ни­ла, па да­ље ка­ко бу­де – при­се­ћа се Ве­ра. – Ни са­ња­ла ни­сам да мо­гу да бу­дем нај­бо­ља.

ИСТО­РИЈ­СКА ТР­КА НА „КРИ­СТАЛ ПА­ЛА­СУ“

– По­ло­ко­вој сам прак­тич­но по­мо­гла да обо­ри ре­корд и по­сле те тр­ке се за­ре­кла: „Би­ћу и ја свет­ска ре­кор­дер­ка“.

Ни­је мно­го вре­ме­на про­те­кло док то обе­ћа­ње ни­је ис­пу­ни­ла. На лон­дон­ском „Кри­стал па­ла­су“, на Отво­ре­ном пр­вен­ству Ве­ли­ке Бри­та­ни­је, 20. ју­ла, оку­пи­ла се свет­ска атлет­ска ели­та.

– Све очи би­ле су упр­те у до­ма­ћу так­ми­чар­ку Ли­ли­јан Борд. Код ме­не је про­ра­дио инат „Е не­ка ме сви по­бе­де, Ли­ли­јан не­ће“. Кон­цен­три­са­ла сам се нај­ви­ше на њу. Дик­ти­ра­ла сам тем­по, ка­да смо пр­ви круг про­шли за 60,5 се­кун­ди. Ви­де­ла сам да је то пре­спо­ро за ме­не, а Бор­до­ва  је има­ла ве­ће шан­се у фи­ни­шу. По­ја­ча­ла сам, али ни­сам схва­та­ла у том тре­нут­ку да сам бли­зу свет­ског ре­кор­да.

Ни­ко­ли­ће­ва је три­јум­фо­ва­ла про­шав­ши кроз циљ се­кун­ду и по пре Бор­до­ве, од ко­је је при­ми­ла и пр­ве че­стит­ке. А кад је се­ма­фор по­ка­зао и спи­кер про­чи­тао ре­зул­тат 2:00,5, обо­рен је свет­ски ре­корд…

– Па­ла сам у тра­ву и по­ми­сли­ла, оства­рен је још је­дан сан.

ОП­ТЕ­РЕ­ЋЕ­ЊЕ И РАЗ­О­ЧА­РЕ­ЊЕ У МЕК­СИ­КУ

По­сле свет­ског ре­кор­да Ве­ру Ни­ко­лић су мно­ги већ ви­де­ли као но­вог олим­пиј­ског шам­пи­о­на у Мек­си­ко Си­ти­ју 1968. го­ди­не.

– Са­мо сам слу­ша­ла „Зла­то, зла­то, зла­то…“  Са 20 го­ди­на тај при­ти­сак ни­сам ус­пе­ла да из­др­жим. За­то пред ве­ли­ка так­ми­че­ња увек ка­жем – не оп­те­ре­ћуј­те на­ше спор­ти­сте ве­ли­ким оче­ки­ва­њи­ма – на­гла­ша­ва Ни­ко­ли­ће­ва .- Упла­ши­ла сам се, да ће ме, чак и ако бу­дем дру­га, „лин­чо­ва­ти“.  Ка­да је на отва­ра­њу Ига­ра сви­ра­на мек­сич­ка хим­на, мно­ги су при­ча­ли – за се­дам да­на ће се слу­ша­ти и ју­го­сло­вен­ска хим­на, по­сле фи­на­ла на 800 ме­та­ра. У ме­не је ушао страх да ћу из­не­ве­ри­ти оче­ки­ва­ња. Та­ко је и би­ло.

Ни­ко­ли­ће­ву је страх спу­тао. У ква­ли­фи­ка­ци­ја­ма је по­бе­ди­ла у гру­пи са 2:05,7, а у по­лу­фи­на­лу, по­сле 300 ме­та­ра, од­у­ста­ла.

– И пре по­чет­ка тр­ке сам зна­ла да се све не­ће до­бро за­вр­ши­ти, има­ла сам осе­ћај да ћу из­гу­би­ти. И на ту не­сре­ћу још је и старт је по­но­вљен, што ме је мно­го по­ре­ме­ти­ло, јер сам се увек мак­си­мал­но кон­цен­три­са­ла на пр­ви старт. По­сле то­га сам зна­ла да је го­то­во. Има­ла сам ја и сво­је бу­би­це, да бу­дем искре­на. Али, за вр­хун­ске спор­ти­сте то и ни­је нео­бич­но. За­то у пот­пу­но­сти раз­у­мем и са­да мно­ге так­ми­ча­ре, ка­да им се де­си не­што слич­но као ме­ни.

По­сле Мек­си­ка шам­пи­он­ски тан­дем Пе­тро­вић – Ни­ко­лић се раз­и­шао.

– Алек­сан­дар Пе­тро­вић ни­је ви­ше ве­ро­вао ме­ни, ја ни­сам ве­ро­ва­ла ње­му, јер ме пси­хич­ки ни­је до­бро при­пре­мио… Тра­жи­ла сам но­вог тре­не­ра и оти­шла сам у За­греб, код Леа Лан­га.

По­вра­так ни­је те­као ла­ко, али већ 1969. го­ди­не ус­пе­ла је Ни­ко­ли­ће­ва да се по­но­во на­ђе у вр­ху.  По­бе­ди­ла је са­му се­бе. За­хва­љу­ју­ћи до­брим ре­зул­та­ти­ма по­зва­на је у тим Ста­рог кон­ти­нен­та за дво­меч САД – Евро­па. Се­зо­ну је кру­ни­са­ла у Ати­ни, на Европ­ском пр­вен­ству осво­ји­ла је брон­за­ну ме­да­љу иза Ли­ли­јен Борд и Дан­ки­ње Ане­лис Дам Ол­сен.

ШАМ­ПИ­ОН­КА ДРУ­ГИ ПУТ

То­ком 1970. др­жа­ла је ви­сок ни­во ре­зул­та­та и спре­ма­ла се за 1971. го­ди­ну, у ко­јој ће тре­ћи пут стар­то­ва­ти на Европ­ском пр­вен­ству. Шам­пи­о­нат је одр­жан у Хел­син­ки­ју, а уочи ње­га 11. ју­ла, свет­ски ре­корд Ве­ре Ни­ко­лић је по­сле ско­ро три го­ди­не обо­рен. За­пад­на Не­ми­ца Хил­де­гард Фалк је тр­ча­ла 1:58,5.

– Као свет­ска ре­кор­дер­ка Фал­ко­ва је у Хел­син­ки до­шла као фа­во­рит. А ја сам би­ла само спрем­на, али ни­сам се оп­те­ре­ћи­ва­ла ме­да­ља­ма.

У фи­на­лу Фал­ко­ва се по­сле 180 ме­та­ра са­пле­ла и па­ла, пре­ко ње и дру­га ве­ли­ка фа­во­рит­ки­ња Хоф­мај­стер (ДДР). Ве­ра Ни­ко­лић је кроз циљ про­шла пр­ва у вре­ме­ну но­вог др­жав­ног, но­вог ре­кор­да Европ­ских пр­вен­ста­ва и дру­гог ре­зул­та­та свих вре­ме­на – 2:00,0.

– То­ком тр­ке сам ви­де­ла гу­жву и да је не­ко пао, ни­сам зна­ла о ко­ме је реч. Жао ми је што су две ве­ли­ке ри­вал­ке та­ко ис­па­ле из тр­ке, али мо­ја по­бе­да је би­ла чи­ста.

Не­ми­це су при­жељ­ки­ва­ле ре­ванш, па је Ве­ра по­зва­на да бр­зо по­сле ЕП уче­ству­је на ми­тин­гу у За­пад­ном Бер­ли­ну. И по­бе­ди­ла је Фал­ко­ву пред ње­ном пу­бли­ком.

Као пр­вак Евро­пе 1972. го­ди­не оти­шла је на Олим­пиј­ске игре у Мин­хе­ну. У из­у­зет­но бр­зој  фи­нал­ној тр­ци за­у­зе­ла је пе­то ме­сто са 2:00,0.

– Ру­мун­ка Си­лан ми је пред­ло­жи­ла так­ти­ку да тим­ски во­ди­мо тр­ку са ци­љем да се на кра­ју нас две бо­ри­мо за пр­во ме­сто. Ни­је ју ис­по­што­ва­ла, ја сам ве­ћим де­лом во­ди­ла тр­ку. На кра­ју се Ру­мун­ка пла­си­ра­ла иза ме­не, а да сам тр­ча­ла она­ко ка­ко сам хте­ла ве­ро­ват­но бих до­шла до ме­да­ље.

На­ред­не две го­ди­не Ве­ра Ни­ко­лић ни­је бли­ста­ла, а 1974. се на­да­ла да ће до­би­ти шан­су да на Европ­ском пр­вен­ству у Ри­му још јед­ном на­пад­не ме­да­љу.

– Ни­сам ис­пу­ни­ла нор­му, али по­сто­ја­ла је мо­гућ­ност да Са­вез не­ког во­ди и без нор­ме. И са­да ми­слим да сам вре­де­ла за фи­на­ле у Ри­му. Ни­сам се на­шла у ре­пре­зен­та­ци­ји, мо­гли су да ме во­де, бар за на­гра­ду, за све оно што сам до та­да ура­ди­ла. По­што се то ни­је де­си­ло пре­се­кла сам, до­не­ла од­лу­ку да је то крај и на­пу­сти­ла тр­ча­ње – за­кљу­чу­је Ве­ра Ни­ко­лић.

Та­ко је за­вр­ше­на ка­ри­је­ра дво­стру­ке европ­ске шам­пи­он­ке, свет­ске ре­кор­дер­ке, уче­сни­це олим­пиј­ског фи­на­ла.

ГДЕ ЈЕ ВЕ­РА

По­сле Олим­пиј­ских ига­ра у Мек­си­ку пред­сед­ник Ти­то је ор­га­ни­зо­вао при­јем за на­ше спор­ти­сте уче­сни­ке ОИ. Ве­ра Ни­ко­лић ни­је же­ле­ла, али на кра­ју ипак не­вољ­но оти­шла на при­јем.

Ста­ја­ла сам по стра­ни, а у јед­ном тре­нут­ку Ти­то је пи­тао „Где је Ве­ра“. До­ве­ли су ме, а он­да је он го­сти­ма, но­ви­на­ри­ма ре­као: „Ви сте кри­ви за­што она ни­је ус­пе­ла, на­мет­ну­ли сте јој ве­ли­ки при­ти­сак.“ И то је је­дан од де­та­ља, уз Ти­то­ву по­ру­ку „Ве­ра гла­ву го­ре“, ко­ји ме је охра­брио да по­сле Мек­си­ка на­ста­вим да тре­ни­рам и да се так­ми­чим.

МАЈ­КА, БА­КА, СУ­ПРУ­ГА

Ме­да­ље и ре­кор­ди ни­су то­ли­ко вред­ни да их Ве­ра Ни­ко­лић до­жи­вља­ва као нај­ве­ће успе­хе у жи­во­ту.

– Мо­ји нај­ве­ћи ус­пе­си су што сам по­но­сна као мај­ка, ба­ка, су­пру­га. Имам тро­је де­це, че­тво­ро уну­чи­ћа. Ти­ме сам ис­пу­ни­ла се­бе.